Pisma od rastanka

Šime Dabo Peranić Tončev

Evo sjedoh na jelovu klupu,
uzmen pero u desnicu ruku
i suviše papir i crnilo,
da ti pišen, moja bila vilo.
Pero riše, po papiru piše,
srce moje tebe neće više.
Ona ljubav što je nekad bila
iz moga je srca izletila.

Drugu curu ja san zavolio,
zauvik san tebe ostavio.
Ljubav njena srce mi zanila,
ona mi je sada draga, mila.
Ona mi je na srcu mojemu,
a ti, draga, oprosti na svemu.
Od koristi nije tugovati,
jer se moja više nećeš zvati.

Onu ljubav što sam te ljubio,
oko vrata što sam te grlio,
onu radost od mladijeh dana,
bila vilo, zaboravi sada.
U mladosti što smo sprovodili,
naša ljubav zauvik se dili.
Na rastanku ti oprosti meni,
zbogon ostaj, cvite poljubljeni.

Već su prošle dvi godine dana
da te ljubljah, ružo odabrana,
pa i treća sada je nastala,
ali ljubav naša je prestala.
Zato šaljen tebi listak bili,
neka znadeš da se ljubav dili.
I uz pismo pozdravljan te milo,
ali nemoj mene kleti, vilo.

Jer ako smo u ljubavi bili,
nismo Bogu ništa sagrišili.
Ako san te, divojko, ljubio,
pa što san ti time učinio?
A za one naše zagrljaje,
zaboravi i ne misli na nje.
Jer nam nije od Boga suđeno
u ljubavi da se sastanemo.

Zato ljubav moran zaboravit,
tebe mladu u majke ostavit.
Nemoj kleti ti mene mladića,
zato, vilo, cvatila ti srića.
Na svakomu zahvalin ti daru,
jer te moran ostaviti mladu.
I rukamin što si me grlila,
zato, vilo, sreća ti cvatila.

I meni se srce uznemiri
kad se sjetin kako smo živili,
u mladosti sprovađali dane,
a sad moran zaboravit na nje.
Zato tebi ja govorin sada:
nemoj puno tugovati mlada,
već ti budi veseloga lica,
pa ćeš steći dobroga mladića,
koji će te srdačno ljubiti,
pak na mene nećeš ni misliti.

Na rastanku ti oprosti meni.
Zbogon ostaj cvite poljubljeni!
Anđel Božji neka tebe prati
kudkod budeš po svitu hodati.
Svako dobro ja želin od tebe,
samo, dušo, zaboravi mene.
Ostaj zbogon, nesuđena meni,
traži onog koj ti je suđeni.
Mogo bih ti još ovde pisati,
ali znadem kad budeš čitati
da ćeš papir suzam zalivati
i žalosna srca uzdisati.

Zato pjesmu moran završiti
da te tuga ne bude moriti.
Divojački vapaj
Doklen buden očima gledati,
ljubavi ću se naše sjećati.
Zaboravit ne ću je nikada,
a ti, dragi, smiluj mi se sada.
I za ljubav u kojoj smo bili,
golubici ti se svojoj smili,
jer rad tebe i rad tvoga lica
crna će me pokriti zemljica.

Do sada smo živjeli u sreći,
a sad u grob moran hladan leći.
Dosad si me u lice ljubio,
a sad si me u srce ranio.
Velika me tuga obuzela,
crna mi je zemlja omilila.
Više volin u grob počinuti,
neg bez tebe na svitu ostati.
U grobu će zemlja me grliti,
hladna ploča u lice ljubiti.
Počivat ću u nebeskom raju
kad ne mogu u tvom zagrljaju.

Oj ljubavi od živoga srca,
tebe moli tvoja golubica!
Kad se ne ćeš meni smilovati,
a ti slušaj što ću ti kazati.
Slušaj molbu željnog srcac moga:
Kad premine tvoja golubica,
ti iskopaj u zemlji grobnicu
pa sahrani mene nesrićnicu.

Pokri mene pločon mramorovon,
okiti me kiton ljiljanovon
i posadi rumene ružice,
a za pokoj svoje golubice.
I napiši nekoliko riči
od ljubavi koja srce liči:
„Ovde leži mladost plemenita,
ljubaznica mila i čestita.

Volila je u zemljici biti
neg bez dragog na svitu živiti.“
I postavi sliku od ljubavi,
na kojoj smo nas dvoje slikani.
Neka vidu divojčice mlade
ča mladići od divojak rade.
Tako ti ćeš mene ukopati,
a sve drugo, dragi,oprašćan ti.

Dvi godine ča si me grlio,
darovah ti jer si mi drag bio.
Sada išćeš drugu golubicu,
a ja iden pod crnu zemljicu.
Još bih ovde u pismi plakala,
ali mi se pamet uzrujala
i srce mi kuca na mahove,
tebe želi, tebi sebe zove.

Prije smrti tebe vidit želi,
doleti mi, moj ljiljane beli.
Lice mi je moje potamnilo,
suzne oči lice natopilo.
Sad ti šaljen jednu kitu cvića,
jer na svitu ni me tila srića.
Kada kita bude uvenula,
neka znadeš da san preminula.

Ostaj zbogon, nevirni sokole,
zadnji pozdrav goluvice tvoje.
Bog ti dao steći divojčicu,
a ja iden u crnu zemljicu.