Teško je čekati…

Šime Tomulić Dudan

Mene moja golubica pita:
„Kuda si se ti do sada skita“?
Ti ćeš, dragi, opet odlaziti,
mene tužnu žnova ostaviti.

Mladost svoju ja za tebe gojin
da svojemu srcu zadovoljin,
ko za tebe bez pristanka gine,
viruj meni, dragi, doistine.“

Al“ ja dragoj odgovorih tada:
„Znan da, vilo, imaš dosta jada,
čekat mene tolike godine,
al“ su meni i gore sudbine.

Znan da, vilo, nisi zadovoljna,
dosta puti odviše nevoljna.
Al“ si barem ti u majke svoje,
med svojima, kod rodbine svoje.

A ja, vilo, vidiš kako stojin,
kako jadan svoju mladost gojin
po tujemu širokomu kraju.
Ah, moj mili, dragi zavičaju,
u kojemu ja san se rodio,
prvu mladost svoju odgojio!

Kad će doći ono doba milo
da se vratin ja pod tvoje krilo,
u Novalju, moje malo selo,
da zapivan od srca veselo
pismu ovu i one ostale
Divojke bi mnoge proplakale
kad bi čule ovu pismu malu,
iz pameti moje izpivanu,
od milja bi suzice ronile,
među sobon ter bi govorile:
„Mili Bože, jadnoga mladića,
kakva ga je poslužila srića,
ovakove trpiti žalosti
u najboljem cvitu mladosti.“